Zadivila me je njegova hrabrost☺

Malo je danas takvih junaka dragi moji. Više se ne nigde ne mogu da pronaći. Tek ponekad izrone iz mase bezličnih ljudi koji ne mare ni za sebe a kamoli za druge. Ali ja sam ga, za divno čudo, videla i prepoznala.

Prepoznala sam snažan karakter i snagu u njemu. Gužva je velika, ulice su pune automobila jer kiša lije već danima bez prestanka. Gotovo je nemoguće kretati se peške. Ali eto, neki od nas i to moraju. Nebo je sivo a kišna zavesa ionako sužava vidno polje. Automobili ne paze ni malo, u prolazu vas zapljuskuju ogromnim količinama prljave vode. Kako su samo nekulturni! Pa valjda primećuju da kiša snažno lije, da ljudi postoje na ulicama, zar se tako juri dok se kišni dani ređaju jedan za drugim?! Kako god, ovako je počeo taj jesenji dan. Pešaci pognutih glava hodaju uvlačeći glave u kapute i šalove kako bi sprečili da ih vetar ubije, i ako je moguće, koliko-toliko smanje dodir hladnog vazduha sa površinom kože. Kišobrani prolaznika su nisko spušteni na lice kako bi sprečili da vetar nanosi kapljice vode u oči. Desilo to da sam se približavala semaforu i čekala zeleno svetlo koje bi omogućilo prelazak na drugu stranu. Svi se držimo podalje od ivice jer trotoare i ulice dele velike bare vode koju šahte više ne primaju u sebe. Tada se nečija noga spustila na pesašački prelaz, mali školarac. Njegovu sitnu građu naglasila je velika i teška školska torba kao i kišobran prevelik i za tri prvačića. Svetlo je i dalje bilo crveno. Koračajući ka sredini ulice nije obraćao pažnju na vozila kojima su upravlajli nervozni vozači. Bilo je sigurno, neće stići na drugu stranu. U tom trenutku u letu sam videla momka koji istrčava na ulicu i grabi malog dečaka. Čula se škripa točkova i sirene kao i psovke vozača. Dečak je bio na drugoj strani ulice, siguran. Dobio je brižan pogled momka koji ga je spasio i ostao da gleda za njim. Sve se ubrzo vratilo u normalu. Rominjanje kiše dopunjeno je gunđanjem pešaka i sirenom vozila.
Nisam videla lice junaka. Kapa mu je bila navučena preko lica, kada je pustio dečaka iz ruku, samo je nastavio svojim putem ne osvrćući se na naša napeta lica. To je junak. Delo je za njega samo po sebi nagrada.

Kada porastem biću

Život je nepredvidiv i deca često upadaju u sitaucije koje znaju da budu teške, nerazumljiva i jedva podnošljive. Oni jaki i stabilni obično se sami izbore i izvuku iz problema koji imaju, a oni slabi tonu u očaj i beznađe, nekad toliko duboko da im je potrebna pomoć odraslih. Osoba koja im tada može najviše pomoći. jeste dečiji psiholog i to je ono što ja želim da budem kada porastem

Drugari mi kažu da umem dobro da slušam i često od mene traže neki savet.  Trudim se da ih pažljivo saslušam i pomognem im tako što ću naći pravo rešenje za njihove probleme. U budućnosti sebe zamišljam kao psihologa koji u ordinaciji prepunoj cveća, sa svetlim zidovima na kojima su okaćene fotografije  nasmejanih dečijih lica, vodim duge i iscrpne razgovore sa devojčicama i dečacima kojima je moja stručna pomoć potrebna. Dečiji psiholog je potreban  u dečijim klinikama, školama i vrtiću. On je tu da razgovara sa decom, prouči njihovo ponašanje, otkrije da li imaju poteškoće u odrastanju i proceni veličinu njihovih problema. Neka deca su agresivna i nasilna, neka su povučena u sebe i slabo komuniciraju sa drugima, a neka imaju poteškoće u učenju i praćenju nastave. Nakon upoznavanja sa takvom decom i otkrivanja izvora njihovih problema, dečiji psiholog zajedno sa roditeljima, vaspitačima i nastavnicima pronalazi najbolji način da im pruži pomoć. Posao dečijeg psihologa je težak i veoma ogdovoran, a onaj koji ga mora da bude strpljiva osoba koja zna da polako priđe svakom detetu i prepozna problem koje ono ima.

Deca su naše najveće blago. Oni su nežna i osetljiva bića koje odrasli moraju štititi i čuvati od surovosti sveta u kome žive. Pomoći detetu u njegovom odrastanju, pružiti mu ruku i išćupati ga iz nevolje za mene je najlepša stvar na svetu. Zbog toga želim da postanem dečijim psiholog, odgovorna, strpljiva i komunikativna osoba koja će vraćati osmeh na  dečija lica.

Čudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

 

Priroda♪

Priroda je zagonetna pesma. Priroda je najlepša majka na svetu, koja je rodila i podojila četiri godišnja doba-četiri deteta, jesen, zimu, propeće i leto.
Prolece, njeno najveselije dete. Kiti prostore svoga sveta veselim cvećem mnogo leta. Opojne livade, mirisne trave ono donosi u svojim grudima. Drveće se jednim zamahom njegove ruke okiti nežnim cvetovima i svaki cvet peva pesmu Proleća. Potoci huče uz melodiju njegovog glasa. I sve blista i šareni se poput duge. Jesen, rumena devojka duge zlatne kose. Ona raduje vredne seljake jer im svake godine daje sočne plodove. Travu požuti, cvece nestane ali zato drvebe okiti zlatnim lišćem, koje se presijava od rose. Zima, kraljica severca. Zaveje padine, zaledi vesele potoke, a njihovu muziku zameni hučanjem severca. Drveće obuče u zvezdolike pahuljaste haljine. Usjaji sneg da se svetli kao čarobna biserna prašina. I leto. Rumeno. vitko, nasmejano. Dovede sunce i cveće i zelenu vlat trave. Utopli more i reke za kupanje.
I tako priroda, majka nad majkama, caruje sa decom – godišnjim dobima od zemljinog postanka.

Kada bi moja klupa progovorila

Đačke klupe su nemi svedoci mnogih dogodovština đačkih dana. Klupe su videla svašta. Dobre i marljive učenike, učenike koje vole da prepisuju, slušale su mnoga došaptavanja, videle prve đačke ljubavi.
Klupe čak i govore samo im se glas ne čuje. Na njima su ucrtana mnoga imena, inicijali urezani u srce, nažalost ponekad i ružne reči.
Na ponekoj klupi su urezane matematičke, hemijske ili formule iz fizike, išarane su i bojama, crtežima. Deo školskog života je na njima samo treba znati čitati. Upisana je i poneka godina, najverovatnije godina đaka koji ju je napisao. Poneki lik i ime ispod njega, ponekad potpis nekog učenika koji je želeo da ostavi trag svog prolaska kroz tu školu.
Sa malo mašte o svakoj reči, o svakom crtežu mogli bismo napisati priču. Ali eto,o tome i ne razmišljamo dok sedimo u klupi, a posle je vec druga priča. Klupe pričaju đačke živote samo ih treba znati procitati, a život sastavlja drugu, samo mnogo ozbiljniju, životnu priču.

Letnji raspust☼

   Letnji raspust su rečii koje već ukazuju na dobar provod. Sunce, leto, toplo vreme i dobro društvo to su faktori  koji letnji raspust čine lepim.
      Imala sam sreće da je vreme bilo divno. Možda malo previše vruće, za moj ukus ali su hladni sokovi i obilje sladoleda rešili te male nedostatke leta. Ponekad se pitam,zašto ljudi povezuju dobar letnji provod sa nekim dalekim destinacijama poput: Španije, Havaja, Grčke i njima sličnim mestima. Kao da u našoj zemlji čovek ne može lepo da se provede za letnji raspust. Mi imamo divna jezera, banje, i planine. Meni je najlepši provod sa mojom porodicom, gde god da se nađem.Tako smo ovaj letni raspust sami sebi učinili lepim i zanimljivim. Sa vrlo malo uloženog novca, pošto smo mi trenutno zemlja u krizi.Tokom leta  smo  posetili  mog  deku  koji živi na selu.Ujutru bih se budila mnogo ranije nego u gradu.Sa terase dekine  kuće  mogla sam da udišem  miris leta, miris prirode. Osetila sam čudesne  mirise  poljskog cveća  i zrelog voća  dok se oko mene  čuo cvrkut ptica i zujanje  vrednih pčela . Mojim ušima je taj zvuk  bio poput muzike. Kada bi Sunce  izašlo u punoj svojoj  lepoti  gledala sam kako svojim zracima  miluje vesele glavice rascvetalog cveća. Milovalo je zrelo voće,  kao da je proveravalo  jeli zrelo da ga uberu dečije ruke. Uveče kada bi sunce polako zalazilo  iza zelenih šuma mi bismo raspalili roštilj, šlušali muziku i zbijali šale međusobno. Deka bi nas posmatrao  srećnih očiju i punog srca. Nije bio sam posle dugog vremena  u njegovom domu se čuo smeh.Nakon večere igrala bih  odbojku  sa svojim roditeljima  dok bi  deka pored nas pričao o nestašlucima moje majke iz njenog detinjstva. Odlazila  sam sa roditeljima  i na obližnje jezero, kupali smo se i ronili. Moj tata i ja bismo ceo dan provodili u vodi, dok bi moja mama  čitala knjigu na plaži  i povremeno nam mahala i slala poljupce. Ovo su samo neki trenuci koje sam  podelila sa  vama.

Moja škola nije mrtvo more

Mrtvo more je zelena ustajala voda neprijatnog mirisa koja se nikuda ne miče i u kojoj nema istinskog života. Ono je simbol beživotne sredine u kojoj vladaju dosada i jednoumlje. Zato sa sigurnošću mogu da vam kažem da moja škola nije mrtvo more, jer je zanimljiva, puna života i u njoj nikada nije dosadno.

Mojoj škola je mesto na kome dani prolaze neobično brzo. Svakog jutra i popodneva razdragani đaci sa osmehom na licu prolaze kroz širom otvorena vrata, spremni za nova znanja i međusobna druženja. Nastavnici ih dočekuju i nakon mnogo uloženog truda, pažnje i ljubavi kući ih ispraćaju. Iako moja škola pruža jednake mogućnosti svim đacima koji u nju idu, u svakoj generaciji postoje pojedinci koji štrče i odskaču od većine. Neki se ističu jer imaju blistav um, neki su puni ambicije i želje da iskažu svoj umetnički duh, a ima i onih koji svojim nestašlucima i neozbiljnušću žele da privuku pažnju drugih.  Oni su drugačiji od ostalih, ali ih niko zbog ne izbegava, ne osuđuje i ne tera da budu kao većina jer u mojoj školi vladaju tolerancija i rauzmevanje za sve, čak i za one nestašne i neozbiljne, nema ljubomore, zavisti i podsmeha. Svakome se pruža šansa da bude ono što jeste i niko ne želi da na bilo koji način ograniči  veliki um malim naučnicima ili uguši umetničke snove budućnih velikih umetnika. Različitosti se prihvataju i zbog toga moja škola nije jednolična i dosadna sredina u kojoj se svakog ponavljaju iste stvari i kreću potpuno ista lica. U njoj se svi se druže, zabavljaju i uživaju u bezbružnim školskim danima.

U mojoj školi se svakom đaku se dozvoljava da pita i analizira, misli i stvara i na svoj način tumači svet oko sebe. Ona nije mrtvo more, dosadna učmala sredina u kojoj vlada duševno mrtvilo Ona je jedno lepo i privlačno mesto, puno života i zanimljivih stvari, na kome su svima pružene jednake šanse za sreću i uspeh.

Proleće u mom kraju

Posle hladne i duge zime proleće se nečujno uvuklo u naš kraj. Na vedrom plavom nebu Sunce je sada jedini gospodar. Njegovi topli zraci nežno miluju tek probuđenu prirodu.

Šumarice su ozelenele. Drveće je olistalo i procvetalo i njegove gole grane su dobile novu odeću. Veverice veselo skakuću sa grane na granu, a ispod žbuna na listovima jagorčevine odmara se mali sivi jež. Vesnici proleća su svuda oko nas. Iz zelene trave stidljivo vire male plave ljubičice. Bele rade i žuti maslašci raširili su svoje latice, a njihovi cvetovi su izvezli su na livadi prelepe šare. U cvetnjacima pored kuća svoju lepotu ponosno pokazuju žuti narcisi i plavi zumbuli. I ruže se spremaju za cvetanje. Njihovo drvo puno je sitnih pupoljaka. U vazduhu se oseća svežina. Svuda okolo se širi opojan miris jorgovana i tek procvetalog bagrema. Nema više one tužne zimske tišine. Sada se čuje veseli cvrkut ptica, svirka cvrčaka i zujanje pčela. Svuda je radost. Male vredne pčelice lete sa cveta na cvet, a društvo im prave šareni leptirići. Laste su se vratile sa juga i ispod streha prave svoja malena gnezda. Vrapci su se obradovali njihovom dolasku i pozdravljaju ih svojom veselom pesmom.

Kada stigne proleće moj kraj se promeni. Postaje vedriji i lepši. Sve je lepo, trava, cveće, drveće... Volim proleće u svom kraju. 

Dobrodošli♥

Ovde možete da nađete sastave za pismeni iz srpskog jezika:)