Kada porastem biću

Život je nepredvidiv i deca često upadaju u sitaucije koje znaju da budu teške, nerazumljiva i jedva podnošljive. Oni jaki i stabilni obično se sami izbore i izvuku iz problema koji imaju, a oni slabi tonu u očaj i beznađe, nekad toliko duboko da im je potrebna pomoć odraslih. Osoba koja im tada može najviše pomoći. jeste dečiji psiholog i to je ono što ja želim da budem kada porastem

Drugari mi kažu da umem dobro da slušam i često od mene traže neki savet.  Trudim se da ih pažljivo saslušam i pomognem im tako što ću naći pravo rešenje za njihove probleme. U budućnosti sebe zamišljam kao psihologa koji u ordinaciji prepunoj cveća, sa svetlim zidovima na kojima su okaćene fotografije  nasmejanih dečijih lica, vodim duge i iscrpne razgovore sa devojčicama i dečacima kojima je moja stručna pomoć potrebna. Dečiji psiholog je potreban  u dečijim klinikama, školama i vrtiću. On je tu da razgovara sa decom, prouči njihovo ponašanje, otkrije da li imaju poteškoće u odrastanju i proceni veličinu njihovih problema. Neka deca su agresivna i nasilna, neka su povučena u sebe i slabo komuniciraju sa drugima, a neka imaju poteškoće u učenju i praćenju nastave. Nakon upoznavanja sa takvom decom i otkrivanja izvora njihovih problema, dečiji psiholog zajedno sa roditeljima, vaspitačima i nastavnicima pronalazi najbolji način da im pruži pomoć. Posao dečijeg psihologa je težak i veoma ogdovoran, a onaj koji ga mora da bude strpljiva osoba koja zna da polako priđe svakom detetu i prepozna problem koje ono ima.

Deca su naše najveće blago. Oni su nežna i osetljiva bića koje odrasli moraju štititi i čuvati od surovosti sveta u kome žive. Pomoći detetu u njegovom odrastanju, pružiti mu ruku i išćupati ga iz nevolje za mene je najlepša stvar na svetu. Zbog toga želim da postanem dečijim psiholog, odgovorna, strpljiva i komunikativna osoba koja će vraćati osmeh na  dečija lica.